"Milostivo, dakle, razmatrajući najizvrsnije zasluge spomenutog Patrijarha, Arhiepiskopa i Mitropolita ARSENIJA JOVANOVIĆA i celokupnog plemena ilirskog - to, naime što je u nedavnom turskom ratu, po primeru svog prethodnika ARSENIJA ČARNOJEVIĆA, Patrijarha, odnosno Mitropolita, napustio svoje patrijaršijsko sedište u Peći i s ilirskim narodom koji mu je bio poveren prešao iz Turske u naše oblasti, što je isti narod ohrabrio na pružanje vernih i korisnih usluga nama i našem uzvišenom Domu, a isti narod, dobro opremljen velikim brojem naoružanih četa prikupljenih iz kraljevstava Ugarske, Hrvatske i Slavonije i dostojno snabdeven vojnim potrebama nabavljenim o sopstvenom trošku, hrabro i odvažno borio se protiv svih naših neprijatelja, zajedno s našim vojskama utaborenim u Bavarskoj, Češkoj i Italiji, i time kako valja ispunio svoju podaničku i vazalsku obavezu - a obećava i želi da je i ubuduće ispuni; s tim razloga, budući da je sve dobro i pohvalno obavljeno, na delu potvrđeno i po sebi poznato, mi milostivo prihvatamo najponizniju molbu rečenih molilaca i na osnovu pouzdanog znanja, razumne odluke, odlučne volje i punine carske i kraljevske moći i vlasti, ovim ljubazno overavamo i sasvim i u svemu milostivo odobravamo i potvrđujemo gore spomenute privilegije, slobode, preimućstva, koja im je svojim kraljevskim otvorenim pismom u celini i pojedinostima njegovog sadržaja premilostivo dodelio naš preuzvišeni gospodin deda, a potvrdili ih, kao što je rečeno, naš preljubazni gospodin stric i preslavni roditelj.Radi toga, ovim pismom ozbiljno nalažemo i zapovedamo našim sudovima, kako crkvenim, tako svetovnim, svim skupa i svakom ponaosob; najzad, svim našim državljanima, ministrima i službenicima, ma kog stepena, čina, dostojanstva i imena, te ostalim podanicima našim, vernim i ljubaznim: neka dozvole da spomenuti Patrijarh, Mitropolit i Arhiepiskop, i celokupni naš rečeni narod rascijanski na miru i bez ikakve neprilike, smetnje i uznemiravanja koriste, uživaju i raduju se, svim skupa i svakoj ponaosob, napred navedenim privilegijama, preimućstvima, slobodama, ovlašćenjima, milostima, dopuštenjima, odobrenim i potvrđenim ovim našim otvorenim pismom; neka ih učvrste i odbrane u njima, i neka ih takođe štite od svih onih koji bi ih napadali, uznemiravali i nanosili im štetu - onoliko puta koliko to od vas, ili jednog od vas budu zatražili rečeni Arhiepiskop i oni koji su mu potčinjeni, i to sve donde dok ovaj narod ili pleme rascijansko bude istrajavalo u neumanjenoj vernosti i odanosti nama i našem uzvišenom austrijskom Domu.
Neka ne pokušavaju i ne čine ništa što bi bilo protivno njihovom sadržaju, i neka ih ne dopuste da drugi na neki način pokušaju i da se to dogodi, inače će pasti u najtežu nemilost nas i naših naslednika, pa osim toga što će se njihov njihov čin obezvrediti, platiće samim tim globu od trideset Maraka u zlatu (triginta Marcarum auri puri), i to jednu polovinu fisku ili našoj blagajni, a drugu onima koji su pretrpeli nepravdu. Po svedočenju ovog pisma, koje je potpisano našom rukom i overeno našim većim visećim pečatom.
Dato u našem gradu Beču, dana dvadeset četvrtog, meseca aprila, godine hiljadu sedamsto četrdeset treće, a naših kraljevina treće.
MARIJA TEREZIJA.
(M.P.)
K. grof od Ulfelda.
Na sopstvenu zapovest svetog kraljevskog veličanstva.
Jox. Kristof Bartenštajn."
Dinko Davidov, nav. dj., str. 97.
Baron Johann Christoph Bartenstein (1689 - 1767.)
Carski ministar, predsjednik Ilirske dvorske deputacije i glavni pravni savjetnik pri sastavljanju srpskih privilegije za vrijeme vladavine Marije Terezije. Bio je rijedak i plemenit čovjek koji se u ono doba istinski zalagao za dobrobit rascijanskoga naroda.
Plemićki grb pukovnika Mihaila Prodanovića, zapovjednika brodske pukovnije, što ga je dobio od carice Marije Terezije 10. marta 1759. g. za zasluge u Sedmogodišnjem ratu.
Grb Srpske Mitropolije Karlovačke, što ga je potvrdila carica Marija Terezija 17. maja 1777. g.
Radoslav M. Grujić, Apologija srpskoga naroda u Hrvatskoj i Slavoniji i njegovih glavnih obeležja, Novi Sad, 1909.
Deklaratorija (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis) Marije Terezije od 16. jula 1779. godine.
"Marija Terezija, po božjoj milost rimska carica, ugarska i česka kraljica... Pošto se nama prema Našoj najvišoj službi svidelo da one poslove koje je nedavno ukinula Srpska dvorska deputacija u delima vere i privilegija srpskog naroda otpravljala, milostivo poverimo pridvornim vlastima nadležnih zemalja i Vojne granice, koje su sve ostale poslove ovog naroda i dosada svagda otpravljale: - pa koliko zbog toga što je ovim nastala promena u otpravljanju dela, koje je bilo propisano proglašenim regulamentom od god. 1777, toliko i zbog toga što su nesjedinjeni grčkoga zakona(pravoslavni) najponiznije zamolili da bismo, po Našoj carskoj i kraljevskoj milosti, odstupili od nekih tačaka rečenoga Regulamenta, milostivo smo naredili: da kako rečeni Regulament tako i onaj od god. 1770 pokupe od onih vlasti po Vojničkoj granici kojima su dostavljeni bili radi proglašenja i radi vlastitog uputstva, uz dodatak da se i oni komadi imaju pokupiti što su ih pojedini ljudi za svoju vlastitu potrebu pokupovali; pa svi da se vrate u ruke Našeg Dvorskog ratnog saveta - a Regulament da se na ovaj način izmeni, tako izmenjen da se proglasi i da se svi oni kojih se tiče obvežu na tačno njegovo izvršavanje, i to:
1. Mi ćemo naš srpski narod, dokle god ostane u vernosti i u dužnoj pokornosti prema Nama, najmilostivije štititi, držati u uživanju privilegija, što su od Nas i od Naših predaka najmilostivije podeljene i potvrđene, a po smislu i po razumevanju ovoga Našeg najmilostivnijega Reskripta, kao i po smislu onoga Reskripta koji je preko Naših gore spomenutih dvorskih vlasti dne 6 i odnosno 30. aprila ove godine izdat na pravoslavnog mitropolita i koji je ujedno dostavljen radi uprave Našim pograničnim General-komandama, a preko ovih dostavljen je dijecezalnim vladikama pravoslavnih stanovnika u Vojnoj granici.
2. Kao što će pravoslavni srpski narod: u Karlovačkoj, Banskoj, Varaždinskoj, u Slavonskoj i u Banatskoj Vojnoj granicu u delima koja se tiču vere, savesti, zakona i uopšte duše, zavisiti od svoga mitropolita i od svojih vladika, tako će isto srpski narod, skupa sa svojim sveštenstvom u Vojnoj granici, zavisiti najpre od Naše u svakoj Granici postavljene Generalkomande, a onda od Našeg Dvorskog ratnog saveta; bilo kakva žalba upućena neposredno nama, mimo spomenute vlasti neće se uvažiti.
3. Arhiepiskop i mitropolit za svoga života samo je u crkvenim delima vrhovni starešina, ali nikako nije u građanskim poslovima glava srpskog naroda; mitropolita neka bira narod u unapredak, ali ostaje Našoj cr. i kr. vlasti da taj izbor potvrđujemo, da ga u Narodnom saboru proglašujemo i da predajemo dostojanstvo i vlast novoizabranom mitropolitu preko Našeg c. kr. poverenika, kada Nam se mitropolit prethodno zakune, po svojoj dužnosti, na vernost, na odanost i pokornost.
58. Kako bi lakše bilo i srpskom sveštenstvu i narodu nabavljati potrebne knjige, dali smo stoga ovde podići posebnu stampariju za srpski i ostale istočne jezike, iz koje će ubuduće one knjige koje su dosada iz tuđih zemalja skupo nabavljane - iste kakvoće ali pa manju cenu moću dobivati.
60. Kao dosada tako i ubuduće bez Naše prethodne dozvole nije slobodno pravoslavnim držati opšti ili partikularni Sabor. I kada se zamoli dopuštenje za držanje Sabora, treba ujedno Nama naznačiti za to potrebne troškove. Isto tako, nije slobodno ni od strane mitropolita, ni od sveštenika, niti od strane pravoslavnih odašiljati izaslanstva ili deputacija k Našem dvoru, dok se pre ne imenuju osobe, dok se ne prijavi zbog čega deputacija hoće da dođe, dok se ne iskaže odakle će se za to namaći trošak bez opterećivanja vojništva i poreskih obveznika i dok se za to ne dobije Naša najmilostivnija dozvola, pa i onda zabranjuje se najozbiljnije i mitropolitu, i vladikama, i svima pravoslavnima sabiranje priloga bilo kakvim vidom.
64. Držanje staroga kalendara, koga su se pravoslavni pred do godine 1769. držali, najmilostivnije potvrđujemo i nadalje. Ali u onim mestima gdje pravoslavni pomešano stanuju s rimokatolicima moraju pravoslavni osim nedelje, koja se i onako s obe strane zajednički svetkuju, veće rimokatoličke praznike, a poimence: praznik rođenja Hristova ili Božić i praznik Telova(Brašančevo) skupa s rimokatolicima svetkovati, ili da ne bi bilo sablazni, moraju svoje dućane i radionice bar zatvorene držati celoga dana i ne raditi nikakvih rabotnih poslova. Ostale rimokatoličke praznike ne moraju pravoslavni svetkovati, ali su dužni od 8 do 10 časova do podne, kada se služi rimokatolička misa, sve dućane i radionice pozatvarati i ne raditi ni zanatlijskog posla kod koga se lupa, niti drugoga koga kojim bi se moglo dati do povoda javnoj smetnji ili nemiru.
65. Pravoslavni smeju some one praznike svetkovati koji su sinodalno potvrđeni 1774. godine i koji su naznačeni u prilogu pod slovom E). Na sve ostale praznike što su razrešeni od ovoga i od pređašnjega Sinoda treba da svaki ide sa svojim poslovima i da te dane ne svetkuje.
Osim toga ipak dopuštamo, što pravoslavni u kakvoj teškoj nevolji, osobite svetitelje izabraše za zaštitnike i zavetovaše se da će ih svetkovati, i što taj zavet prenese i na svoje potomstvo. Takve, dakle, zavetne praznike mogu oni po oni po starodavnom običaju po ceo dan svetkovati, kako pojedine porodice tako i cele mesne opštine, pa čak i čitavi okruzi, i niko ih ne sme goniti da na te dane rade.
Ali ubuduće nije slobodno nijednoj opštini ni sebe ni svoje potomke ovakvim zavetima obvezivati dok prethodno, preko vladike, ne prijave mitropolitu uzrok i posebnost zaveta i dok na to ne dobiju dozvole, potvrde i blagoslova; a to mitropolit neka ne daje tako lako, nego ako bi baš imao važna uzroka da uvaži takvu molbu ove ili one opštine, ima to nama javiti preko dotične dvorske vlasti.
Kako su mnogim svetiteljima čije je svetkovanje Sinod razrešio crkve podignute i posvećene, to neka je slobodno svetkovati u tim mestima i te praznike, ili crkvene zaštitnike.„
Jovan Radonić i Mita Kostić, Srpske privilegije od 1690. do 1792, Beograd, 1954.
